O zelenoj i održivoj arhitekturi

Današnji gradovi su u stalnoj izgradnji, što dovodi do smanjenja zelenih površina, crpljenja ograničenih prirodnih resursa, uništavanja prirodnih staništa, kao i do prekomerne upotrebe energije i zagađenja vode. Iz tog razloga, stvorila se potreba da se ublaži negativan uticaj koji izgradnja i upotreba građevina mogu da imaju na životnu sredinu, kao i na ekosistem u celini. Kako bi se predupredio dalji nepovoljan razvoj događaja, rođena je održiva arhitektura, koja teži da efikasno i umereno koristi građevinske materijale i energiju. 

Iako se pojmovi „održivo” i „zeleno” često koriste u istom kontekstu, postoji bitna razlika između održive i zelene arhitekture.

Zelena arhitektura teži korišćenju obnovljivih izvora energije od vetra, sunca, vode ili geotermalne energije. Ona teži da stvori zdravije okruženje zasnovano na prirodnoj ventilaciji i dnevnoj osunčanosti; koristi materijale koji su obnovljivi i nemaju negativan uticaj na okruženje. Pored toga što koristi obnovljive prirodne resurse, ona ih i racionalno troši.  

Međutim, „zeleno” ne mora uvek biti i „održivo”. Na primer – ukoliko se tokom upotrebe prirodno obnovljivog materijala i njegovog transporta proizvede velika količina ugljen-dioksida i time naruši ekosistem, to se ne smatra održivim.

Zelena i održiva arhitektura su sastavni delovi šireg koncepta održivog razvoja. Održivi razvoj, s jedne strane, podrazumeva korišćenje raspoloživih resursa kako bi se zadovoljile ljudske potrebe, a da se pri tom ne ugrozi životna sredina. S druge strane, on teži tome da obezbedi budućim generacijama život u prirodnom i zdravom okruženju.