Pasivna kuća

Pasivna kuća (nem. Passivhaus) predstavlja građevinski standard energetske efikasnosti u stambenim i sličnim objektima, koji smanjuje njihov negativni uticaj na životnu sredinu.

Glavna karakteristika ovih objekata je niska potrošnja energije prilikom grejanja ili hlađenja. U njima nema potrebe za aktivnim grejnim telima, već se oni greju „pasivno”, samo korišćenjem unutrašnjih izvora toplote, solarnih dobitaka kroz prozore, kao i minimalnog dogrevanja svežeg vazduha koji se ubacuje mehaničkim putem. Na ovaj način štedi se i do 90% energije u poređenju sa konvencionalnim zgradama.

Da bi jedna zgrada zadovoljila standard pasivne kuće, već tokom samog procesa projektovanja, vodi se računa o tome da objekat bude kompaktan i da se izbegnu složeni oblici u njegovoj konstrukciji, kao i da bude južno orijentisan (ukoliko lokacija to dozvoljava).

Izolacija i sistem ventilacije igraju ključnu ulogu u ovakvim objektima. Objekat mora da bude veoma dobro izolovan slojem termoizolacije od 20-30 cm i zaptiven vazdušnonepropusnim slojem (unutrašnja malteracija, zaptivne folije, ploče na bazi drveta, itd.). Za ventilaciju, koristi se mehanički sistem sa rekuperacijom (povraćajem toplote), koji obezbeđuje čist vazduh (bez prašine, polena, vlage i mirisa) i smanjuje toplotne gubitke. Iskorišćeni vazduh zagreva svež vazduh u izmenjivaču bez direktnog kontakta, prilikom čega se prenosi samo toplota i vlažnost.

Prvi objekti koji zadovoljavaju standard pasivne kuće izgrađeni su 1990. godine u Darmštatu, u Nemačkoj, a procenjuje se da ih danas u celom svetu ima od 15.000 do 20.000.