energetska efikasnost

Zelena tehnologija

Ekološka, „čista“ ili „zelena“ tehnologija ima za cilj očuvanje životne sredine kroz širok spektar tehnoloških i tehničkih rešenja za:

  • proizvodnju i skladištenje energije iz obnovljivih izvora (sunce, voda, vetar, geotermalna i bio energija),

  • održivo upravljanje otpadom,

  • održivo upravljanje vodom,

  • održivu mobilnost (npr. alternativna goriva, električna vozila)

  • efikasno korišćenje resursa i materijala (npr. novi materijali, održivi dizajn) i

  • energetsku efikasnost (npr. energetski efikasne zgrade).

Izvor: Preuzeto sa  https://pixabay.com/

Izvor: Preuzeto sa https://pixabay.com/

Dostignuća „zelene“ tehnologije su brojna – od solarnih panela, vetroturbina, geotermalnih pumpi, bioreaktora, preko toaleta za kompostiranje, sve do piezoelektričnih podova, papirnatih biorazgradivih baterija i 3D štampača koji koriste pesak.

Jovan Mitrović: Uspeh je rezultat vrednog rada

O karijeri, uspesima, inspiraciji, izazovima i željama za budućnost, razgovarali smo sa pobednikom „Stattwerk“ anketnog konkursa za izradu urbanističko-arhitektonskog idejnog rešenja balkanskog eko-centra na Zelenom vencu, arhitektom Jovanom Mitrovićem.

Sa preko 30 godina međunarodnog iskustva iza sebe, Mitrović je radio revitalizaciju „Kule Nebojša“, kuću/studio vajara Mrđana Bajića, projekat podzemnih pešačkih prolaza na trgu Slavija i mnoge druge zapažene projekte.

Posvećen energetskoj efikasnosti u svom radu, nedavno je odlučio da celokupnu praksu svog arhitektonskog studija „Living Future Green“ usmeri ka održivom dizajnu.

 

Recite nam nešto o početku Vaše karijere.

Ako ne računamo vreme studiranja kada sam počeo da radim konkurse i neke manje projekte, kao početak profesionalne karijere mogu da označim 1981.godinu. Tada sam počeo da radim u projektnom zavodu „Srbijaprojekt“, u zgradi koja se nalazi prekoputa „Stattwerk-a”. Svoju prvu platu sam primio u nekadašnjoj zgradi „Beobanke“. Za sedam godina u „Srbijaprojektu“, prošao sam put od pripravnika do vodećeg projektanta.

Nakon toga sam radio na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, osnovao projektni biro, radio u Moskvi, pa se vratio u Beograd, gde sam osnovao zajednički biro sa svojim nekadašnjim studentom, a sada uvaženim profesorom Dejanom Miljkovićem.

Od 2014. godine, radim samostalno i vodim tim mladih arhitekata.

Koji su Vaši najveći uspesi?

Teško je izdvojiti najveći uspeh. U svakom profesionalnom periodu postoji „najveći uspeh“. Dobio sam sva moguća stručna i društvena priznanja koja postoje iz oblasti arhitekture. Ako bih baš morao da izdvojim neko priznanje verovatno bi to bilo za fiskulturnu salu u okviru Prve osnovne škole u Obrenovcu. Takođe, poslednji uspeh i prva nagrada na „Stattwerk” arhitektonskom konkursu ima poseban značaj za mene, jer je prepoznat moj lični stav o gradu, arhitekturi, održivosti, ekologiji...

Izvor: Preuzeto sa http://jovan.mitrovic.uk/

Izvor: Preuzeto sa http://jovan.mitrovic.uk/

Izvor: Preuzeto sa http://jovan.mitrovic.uk/

Izvor: Preuzeto sa http://jovan.mitrovic.uk/

Na koji način je zlatni presek uticao na Vaše rešenje za budući balkanski eko-centar?

Zlatni presek je istovremeno i prirodni i matematički fenomen. To je specifični odnos između dve veličine koje zadovoljavaju sledeće pravilo – odnos njihovog zbira i veće veličine jednak je odnosu veće veličine prema manjoj. Kroz proporciju zlatnog preseka, želeo sam da pokažem vezu između prirode i artefakta, u ovom slučaju arhitektonske zgrade, kroz prirodni red, a ne samo kroz primenu zelenila, ekoloških principa i obnovljivih izvora energije.

Šta je bilo najinspirativnije, a šta je predstavljalo najveći izazov prilikom projektovanja rešenja za konkurs?

Najinspirativnije je u svakom slučaju bila potreba da se dâ lični doprinos podizanju svesti o važnosti problema zdravog života i okruženja u našem gradu, a i šire.

Mi smo projekat shvatili možda ozbiljnije nego što je samo anketno rešenje. Imao sam ličnu potrebu da pokažem značaj održivog pristupa projektovanju – ne samo arhitektonski, u smislu oblikovanja i funkcionalnosti, već i u svim inženjerskim rešenjima, kao neku vrstu sinergije dizajna, inženjerstva, ekologije i ekonomije.

Najteže je bilo rešiti garažu koja sa svojih 500 mesta i u klasičnom izvođenju treba da zauzima površinu od oko 15.000 m². Tako smo mi predložili i varijantu sa potpuno automatizovanom podzemnom garažom, koja ima svoje ogromne prednosti, kao što su ušteda prostora ili smanjenje emisije štetnih gasova.

Koji su Vaši planovi u novoj godini?

Neko je jednom rekao: „Planiranje je sve, planovi su ništa!“ Ovu misao često koristim, tako da bih vam više mogao reći šta profesionalno želim, nego šta su mi planovi.

Jedna od želja je da se nastavi ova lepa saradnja sa „Stattwerk-om ”. Istovremeno, voleo bih da zamajac dobije i program Lafarge kuća™, putem kojih promovišemo neki drugačiji način života u kući, sa boljim odnosom i prema okruženju, održivosti, energetskoj efikasnosti i samoj arhitekturi.

Šta biste savetovali studentima arhitekture?

Mnogo što šta, ali znam da je teško preneti nekome lično iskustvo. Ono što sam govorio studentima dok sam radio na fakultetu, a i sada svojim mlađim saradnicima, smatram za, možda, najvažniju poruku.

Imajte svest i savest da svaka linija, broj i slika koju napravite ima svoju životnu vrednost za nekog ko će u tom budućem prostoru da živi, radi, uživa u sportu, kulturi, da se leči...

Arhitektura nije umetnost, već skup znanja i zanata, a samo neka vrhunska dela će dobiti umetnički status.

Talenat je najmanji deo onoga što vas vodi do kvalitetnog rešenja. Znanje (ne informacija) i veliki rad vas vode do uspeha.

Uvek se trudite da se izmaknete kada vam nešto ne ide i zapitajte se da li je moguće to rešiti i na drugi način. Nemojte se ustručavati da grešite dok vežbate. Da biste postigli uspeh u bilo čemu, pa i u arhitekturi, morate provesti hiljade sati vredno radeći i istražujući.

Plutajuća eko-kuća

Dizajnirana od strane arhitektonskog studija „Giancarlo Zema”, ekološka plutajuća kuća „WaterNest 100” predstavlja stambenu jedinicu od 100 kvadratnih metara izrađene u potpunosti od recikliranog laminiranog drveta i aluminijuma. Krov kuće izrađen je od 60 kvadratnih metara fotonaponskih panela.

Izvor: Preuzeto sa  http://www.giancarlozema.com/
Izvor: Preuzeto sa  http://www.giancarlozema.com/

Kuća poseduje i unutrašnji sistem sa prirodnom ventilacijom i klimatizacijom. Ovaj sistem, zajedno sa recikliranim materijalima i solarnim panelima, čini „WaterNest 100“ objektom sa niskom potrošnjom energije.

Enterijer objekta može biti opremljen tako da se koristi i kao kancelarija, bar, restoran ili izložbeni prostor.

Više o drugim projektima ovog arhitektonskog studija možete pogledati na njihovom veb-sajtu.

Pasivna kuća

Pasivna kuća (nem. Passivhaus) predstavlja građevinski standard energetske efikasnosti u stambenim i sličnim objektima, koji smanjuje njihov negativni uticaj na životnu sredinu.

Glavna karakteristika ovih objekata je niska potrošnja energije prilikom grejanja ili hlađenja. U njima nema potrebe za aktivnim grejnim telima, već se oni greju „pasivno”, samo korišćenjem unutrašnjih izvora toplote, solarnih dobitaka kroz prozore, kao i minimalnog dogrevanja svežeg vazduha koji se ubacuje mehaničkim putem. Na ovaj način štedi se i do 90% energije u poređenju sa konvencionalnim zgradama.

Da bi jedna zgrada zadovoljila standard pasivne kuće, već tokom samog procesa projektovanja, vodi se računa o tome da objekat bude kompaktan i da se izbegnu složeni oblici u njegovoj konstrukciji, kao i da bude južno orijentisan (ukoliko lokacija to dozvoljava).

Izolacija i sistem ventilacije igraju ključnu ulogu u ovakvim objektima. Objekat mora da bude veoma dobro izolovan slojem termoizolacije od 20-30 cm i zaptiven vazdušnonepropusnim slojem (unutrašnja malteracija, zaptivne folije, ploče na bazi drveta, itd.). Za ventilaciju, koristi se mehanički sistem sa rekuperacijom (povraćajem toplote), koji obezbeđuje čist vazduh (bez prašine, polena, vlage i mirisa) i smanjuje toplotne gubitke. Iskorišćeni vazduh zagreva svež vazduh u izmenjivaču bez direktnog kontakta, prilikom čega se prenosi samo toplota i vlažnost.

Prvi objekti koji zadovoljavaju standard pasivne kuće izgrađeni su 1990. godine u Darmštatu, u Nemačkoj, a procenjuje se da ih danas u celom svetu ima od 15.000 do 20.000.

„Jabuka” iz Singapura

Krajem maja ove godine, u Singapuru, kompanija „Apple” otvorila je svoju prvu radnju u jugoistočnoj Aziji, prigodno nazvana „Apple Orchard Road“ (orchard=voćnjak).

Arhitekte iz Foster + Partners projektovali su zgradu sa snažnim akcentom na povezivanje sa prirodom.

Izvor: Preuzeto sa  https://www.apple.com/

Izvor: Preuzeto sa https://www.apple.com/

Prvi utisak o zgradi dobija se sa širokog trotoara na kome je zasađeno osam stabala. Šesnaest stabala u samom enterijeru nastavlja asocijaciju na voćnjak iz eksterijera. Staklena fasada na ulazu, visoka 14 metara, briše granicu između spoljašnjosti i unutrašnjosti. Velika nadstrešnica nad ulazom osmišljena je kao zaštita od jakog, tropskog sunca ili sklonište od kiše. U enterijeru dominira impresivno, dvostruko, zakrivljeno stepenište od italijanskog mermera, kao i ogromni ekran, dimenzija deset puta četiri metra.

Potpuni prelazak na obnovljive izvore energije jedna je od značajnijih posebnosti singapurske radnje. Solarni paneli na krovu proizvode električnu energiju potrebnu za napajanje i funkcionisanje zgrade.

Otvaranje „Apple Orchard Road-a“ čini prekretnicu u dizajnu, organizaciji i energetskoj efikasnosti „Apple-ovih“ radnji i predstavlja primer kako će sve prodavnice širom sveta izgledati u bliskoj budućnosti.

„Održiva“ zgrada: „Solaris“

Izgrađena 2009. godine, u Briselu, „Solaris“ je osmospratna poslovna zgrada od 13.700 kvadratnih metara, koja poseduje sve posebnosti nove generacije „održivih“ zgrada. Objekat se oslanja na dva obnovljiva izvora energije – sunce i geotermalnu energiju. Takođe, zgrada poseduje rezervoare za sakupljanje kišnice, koja se koristi kao sanitarna voda.  

Izvor: Preuzeto sa  http://www.assar.com/

Izvor: Preuzeto sa http://www.assar.com/

Za proizvodnju električne energije koriste se solarni paneli. Na krovu i fasadama zgrade, smešteno je 428 solarnih panela ukupne površine 800 kvadratnih metara, koji proizvode 55.000 kWh godišnje.

Energija iz zemlje se koristi kako bi se zgrada zagrevala i hladila. Toplotna pumpa izvlači energiju iz 48 geotermalnih sondi, postavljenih na dubini od 100 metara i sprovodi je sistemom cevi do plafona, koji greju ili hlade, u zavisnosti od godišnjeg doba.

Zahvaljujući svim ovim osobenostima, zgrada uštedi 119 tona emisije ugljen-dioksida godišnje.

„Solaris“ je prva zgrada u Belgiji koja je dobila sertifikat Valaideo (belgijski sistem sertifikacije zelene gradnje).

Pariski sporazum

Prema dosadašnjim prognozama stručnjaka, svetu preti zagrevanje od četiri stepena i više zbog emisije gasova sa efektom staklene bašte, koji predstavljaju rezultat preovladavajućeg načina proizvodnje i potrošnje fosilnih goriva.

Zbog toga je 2015. godine, u Parizu, održana 21. konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama na kojoj je potpisan Pariski sporazum.  

Izvor: Preuzeto sa  https://en.wikipedia.org/

Izvor: Preuzeto sa https://en.wikipedia.org/

Ovaj prvi globalni sporazum o borbi protiv klimatskih promena, okupio je sve države članice pod jednim zajedničkim ciljem – postepeno smanjivanje emisije gasova sa efektom staklene bašte, kako bi globalno zagrevanje bilo ispod 2°C do 2100. godine.

Sve zemlje učesnice podstaknute su da objave svoj nacionalni doprinos u ovoj borbi. Najrazvijenije zemlje, koje su često glavni emiteri štetnih gasova, moraće da ulože i najveći napor. Tako su se sve zemlje članice EU obavezale da smanje emisiju štetnih gasova za 40% do 2030. godine. Nažalost, 1. juna, SAD je napustila Pariski sporazum.

Srbija, kao jedna od prvih zemalja u regionu Zapadnog Balkana, objavila je svoju posvećenost cilju da smanji emisiju štetnih gasova za 9,8% do 2030. godine. Razlozi za klimatsku akciju u našoj državi postojali su i bez ovog sporazuma, s obzirom na to da se Srbija, u proteklih pet godina, pokazala veoma ranjivom kada je reč o klimatskim promenama – suše 2012. godine i poplave 2014. i 2016. godine. Načini na koji Srbija planira da da svoj doprinos smanjenju emisija obuhvataju unapređenje sistema odlaganja i prerade otpada, povećanje energetske efikasnosti i upotrebu obnovljivih izvora energije, revitalizaciju i nova tehnološka rešenja u industriji, kao i unapređenje javnog prevoza, kako bi stanovništvo manje upotrebljavalo vozila koja pokreću fosilna goriva.

LEED sertifikacija zelene gradnje

LEED, skraćeno od „Leadership in Energy and Environmental Design“, jedan je od najpopularnijih programa sertifikacije zelene gradnje koji se koristi širom sveta. Razvijen od strane neprofitne organizacije „U.S. Green Building Council“ 1994. godine, LEED obuhvata nekoliko sistema ocenjivanja projektovanja, izgradnje, upravljanja i održavanja zelenih zgrada, kuća i zajednica.

Postoji pet različitih kategorija za koje se dodeljuje LEED sertifikat:

1. za spoljašnji dizajn i konstrukciju;

2. za unutrašnji dizajn i konstrukciju;

3. za postojeće zgrade u kojima se vrši unapređenje rada ili konstrukcije;

4. za održiva naselja i

5. za porodične kuće.

Da bi objekat mogao biti nosilac LEED sertifikata, potrebno je da sakupi određeni broj bodova. Maksimalni broj bodova je 100. Bodovanje se vrši u šest kategorija: održiva lokacija, efikasna upotreba vode, energetske karakteristike zgrade, korišćenje održivih građevinskih materijala i smanjenje otpada, kvalitet životne sredine u zatvorenom prostoru i inovacija u dizajnu.

Na osnovu ostvarenih bodova, objekti se mogu kvalifikovati za jedan od četiri nivoa sertifikacije:

1. osnovni LEED sertifikat za objekte koji imaju od 45 do 49 bodova;

2. srebrni LEED sertifikat za objekte koji imaju od 50 do 59 bodova;

3. zlatni LEED sertifikat za objekte koji imaju od 60 do 79 bodova i

4. platinasti LEED sertifikat za objekte koji imaju 80 ili više bodova.

LEED sertifikacija se primenjuje u preko 40 zemalja sveta, pa i u Srbiji, gde je nekoliko desetina objekata već steklo neki od LEED sertifikata.

„Održiva“ zgrada: „One Angel Square“

Poslovna zgrada „One Angel Square“ u Mančesteru u Engleskoj, završena je 2013. godine i predstavlja jednu od energetski najefikasnijih visokih zgrada u Evropi.

U objektu se maksimalno potencira upotreba prirodnih resursa. Ulje uljane repice se koristi za proizvodnju električne energije i zagrevanje u isto vreme. Solarna energija i prirodni gasovi se koriste za zagrevanje i hlađenje. Zahvaljujući dvoslojnoj fasadi, zgrada ima prirodnu ventilaciju. Poseduje i sisteme za sakupljanje i reciklažu kišnice i otpadnih voda.

Zgrada uopšte ne emituje ugljen-dioksid.

Ovenčana je mnogobrojnim nagradama za svoj upečatljivi dizajn i održivost.

Izvor: Preuzeto sa  https://commons.wikimedia.org/

„Održiva" zgrada: Kula Američke banke

Kula Američke banke na Menhetnu u Njujorku jedan je od ekološki i energetski najefikasnijih oblakodera na svetu. Projekat je završen 2009. godine i predstavlja četvrtu najvišu zgradu u SAD. Građevina poseduje platinasti LEED sertifikat za energetsku efikasnost.

Izvor: Preuzeto sa  https://commons.wikimedia.org/

Na celom objektu su ugrađena dvoslojna termoizolaciona stakla, koja zadržavaju toplotu i omogućavaju maksimalno iskorišćenje prirodnog osvetljenja, kao i sistem za automatsku regulaciju dnevnog svetla. Kula poseduje i sistem za prečišćavanje kišnice.

Zgrada je napravljena uglavnom od recikliranih i sekundarnih sirovina. Beton koji je korišćen u izgradnji predstavlja mešavinu 55% cementa i 45% šljake. Upotreba šljake smanjuje količinu cementa potrebnog za izgradnju, što ima za rezultat smanjenje količine ugljen-dioksida koji se dobija tokom proizvodnje cementa.

Godine 2013. na krovu oblakodera instalirane su i dve pčelinje košnice, kako bi se simbolično zatvorio ekološki krug.

O zelenoj i održivoj arhitekturi

Današnji gradovi su u stalnoj izgradnji, što dovodi do smanjenja zelenih površina, crpljenja ograničenih prirodnih resursa, uništavanja prirodnih staništa, kao i do prekomerne upotrebe energije i zagađenja vode. Iz tog razloga, stvorila se potreba da se ublaži negativan uticaj koji izgradnja i upotreba građevina mogu da imaju na životnu sredinu, kao i na ekosistem u celini. Kako bi se predupredio dalji nepovoljan razvoj događaja, rođena je održiva arhitektura, koja teži da efikasno i umereno koristi građevinske materijale i energiju. 

Izvor: Preuzeto sa  https://commons.wikimedia.or g/

Izvor: Preuzeto sa https://commons.wikimedia.org/

Iako se pojmovi „održivo” i „zeleno” često koriste u istom kontekstu, postoji bitna razlika između održive i zelene arhitekture.

Zelena arhitektura teži korišćenju obnovljivih izvora energije od vetra, sunca, vode ili geotermalne energije. Ona teži da stvori zdravije okruženje zasnovano na prirodnoj ventilaciji i dnevnoj osunčanosti; koristi materijale koji su obnovljivi i nemaju negativan uticaj na okruženje. Pored toga što koristi obnovljive prirodne resurse, ona ih i racionalno troši.  

Međutim, „zeleno” ne mora uvek biti i „održivo”. Na primer – ukoliko se tokom upotrebe prirodno obnovljivog materijala i njegovog transporta proizvede velika količina ugljen-dioksida i time naruši ekosistem, to se ne smatra održivim.

Zelena i održiva arhitektura su sastavni delovi šireg koncepta održivog razvoja. Održivi razvoj, s jedne strane, podrazumeva korišćenje raspoloživih resursa kako bi se zadovoljile ljudske potrebe, a da se pri tom ne ugrozi životna sredina. S druge strane, on teži tome da obezbedi budućim generacijama život u prirodnom i zdravom okruženju.